СРБСКА АЛЕКСАНДРИЈА

СРБСКА АЛЕКСАНДРИЈА

је мало познат древни роман о Александру Маћедонском на србском језику, настао пре 14 века у неком од србских манастира. Одређена дела на србском језику, неодређене старости се чувају у библиотекама Русије, Украјине и Белорусије. Неколико примерака је дошло и до Пољске, где је од тог времена издато више издања превода на пољском језику. Критичари тврде да се овај роман са многим другим преписима појавило у Русији у 15. веку као и да је литература дошла из неких од србских манастира који у то време по литературном богатству нису заостајали за грчким библиотекама. Постоје забелешке да је међу том литературом била и књига о Илијади и Одисеји у србској верзији. Учене патриоте руских земаља у то време васпитаване су читајући србску верзију Александра Маћедонског, као и србску верзију Илијаде и Одисеје. Стилистика неколико значајних руских древних романа позајмљена је управо копирањем Србске Александрије. Сачувано је писмо Ивана Грозног у коме издајице пореди са личностима из Троје које су помогле Ахејцима да освоје тврђаву, што се коси са Омировом верзијом овог дела.. Грчко-Римска литература је уведена тек за време владавине Екатирене ИИ и Петра И.

Кратак садржај дела

У делу Србска Александрија описује се живот и дело Александра различито од оног који нам је представљен званичном историографијом. Александра није зачео отац Филип (оснивач Солуна), већ Египатски врач НектеНАВ, претходно Египатски владар напустивши Египат и свој народ при нападу коалиције Перса, са источним и западним земљама. Пре него је побегао, овај хитрец (Фараон) је да би се сакрио обријо браду и ошишао косу до главе. Нашавши уточиште у тадашњој Македонији у којој је владао Филип са својом лепом женом Олимпијадом уз помоћ својих враџбина, успео да се наметне Олимпијади која није могла да остане трудна са Филипом…
Ставши Великим царем, Александар креће у освајање Западних земаља, почев од Рима. Напрасно, римљани одлучују да признају Александра својим царем и господарем и отварају му капије дочекујући га са даровима. Све остале западне земље поступају слично и признају Александра за господара. Сада постаје јасније зашто зе чува Александров гроб у Венецији. Могуће је да су млечани његове кости “купили” давно у Вавилону. То путешествије трајало је око 5-6 година у коме буквално није било ни једне озбиљније борбе. Касније Велики Цар посећује Троју, потом оснива град Александрију а његове војводе оснивају градове Визант и Антиохију дајући им своја имена.

Александар са делом војске осваја Вавилон улазком преко реке Еуфрат, јер је Вавилон био опојасан високим моћним зидинама. На молбу Вавиљонана престао је са паљењем града и пристао на примање дарова. Слично је поступио и са Египтом чије су хитре вође пробале да отрују Александра поткупљивањем његовог личног лекара. На крају су се египћани спасли од уништења позивајући се на његовог оца Нехтенава, чију су статуу претходно излили.

После Египта следе борбе са персима где после дуже борбе Александар побеђује деморалисану војску Дарија 2-гог, који умире од мача својих војвода. За разлику од Александрове војске која је била професионална, персијска је подразумевала регрутацију резервиста, то јест, народа који се бави пре свега другим делима. (Ово је пример за наук многима и у данашњем времену).
Александар се жени Даријевом ћерком, прелепом Роксаном, која му је била верни пратиоц до краја живота. Повремено се приказује и специфична љубав међу њима, која кулминира при смрти Александра. РОКСАНА РИДА И НАРИЧЕ НАД МРТВИМ АЛЕКСАНДРОВИМ ТЕЛОМ И ПОСЛЕ ЗАВРШЕТКА ОВОГ РИТУАЛА ЗАБИЈА МАЧ У СВОЈЕ ТЕЛО И УМИРЕ ПОКРАЈ МУЖА. Александар је био отрован од стране својих, а повод је био баналан. Умро је на путу из Египта у Вавилон где је највероватнијеи био сахрањен.

У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ ЈЕ БИЛО ПОЗНАТО МЕСТО АЛЕКСАНДРОВОГ ГРОБА . ОД ТАДА ЈЕ ПРОШЛО МНОГО ВРЕМЕНА ПА СУ КРСТАШИ ЗАПРОСТО МОГЛИ ИЗНЕТИ СВЕ СВЕТИЊЕ НЕКАДАШЊЕ КУЛТУРЕ У МЕЂУВРЕМЕНУ И ИЗБРИСАТИ СВЕ ТРАГОВЕ КАО ШТО ЈЕ ИЗБРИСАНО И ИЗОКРЕНУТО МНОГО ТОГА У ИСТОРИЈИ…
СРЕДЊЕВЕКОВНА СРБСКА АЛЕКСАНДРИЈА ЈЕ ЗНАЛА МНОГО ТОГА И БИЛА ЈЕ ВОДЕЋИ ДУХОВНИ ЧИНИЛАЦ НАРОДА НА ПРОСТОРИМА БАЛКАНА И ШИРЕ. ДАНАШЊА ЦРКВА ЋУТИ, СКРИВА МАЛО ПРЕОСТАЛИХ КЊИГА ПО МРАЧНИМ КЕЛИЈАМА, ЗЛУРАДО НАРИЧЕ И ЖИГОШЕ ОНЕ СРБЕ КОЈИ БИ ДА ПОВРАТЕ СРБСКУ ОВОЗЕМАЉСКУ СЛАВУ…. ЗАШТО НЕ СМЕМО ЗНАТИ ОНУ ИСТИНУ КОЈУ СУ ЗНАЛИ НАШИ ПРЕЦИ?

Оставите коментар