Прва теза – проширење античке Екуменије и географски фалсификати

Доводи

Већина људи критички изучавајући антички период не може а да не примети многобројне нелогичности које се јављају у данашњој историји. Пренебрегава се чињеница да су светло дана доживела многа знања античког периода тек последњих векова захваљујући чијим је манипулацијама Западна Европа доживела препород и наметнула водећу улогу у свету. Основне манипуалације које су коришћене кад је у питању древна историја, нису везане искључиво за описе догађаја, већ и за географију простора на којима су се дешавили. Манипулатори су за носиоце цивилизације одредили у то време минорно племе Грка које се налазило на јужној окрајини Васељене. Од овог племена створен је народ коме је присвојена хеленска култура и територије Северног Пелопонеза. Створена Грчка држава је већ дуже време под заштитом Западних земаља, како физичком тако и финансијском, па су устаљена поређења у нашем говору „да је неко задужен као Грчка“. Што се тиче истинитости пронађених артефаката, огромна већина њих захтева преиспитивање. Постоји велика количина артефаката који су лажно приписани грчком етносу. У једном од њих је чак и мушки лик верског вође у хаљини био назван Артемидом, иако се са натписа на артефакту могло прочитати да је у питању нешто сасвим друго. Ако су овакви случајеви у археологији присутни, онда је могуће да се и у науци званој Историја, чијим се једним од важних доказних извора јавља археологија поткрало много грешака.
Први познати географ је био Хомер (Омер) који је у Илијади и Одисеји навео и описao топониме и народе у време Тројанских ратова. Отац историје Херодот описао је разлоге настанка ових ратова у првом делу књиге названом Клио. Дешавања су из 12-ог века п.н.е, а трговци, и не само они, путују без већих проблема из Феникије до обала Грчке, Египта, Либије, Тројаде и слично..Краду се жене а сви све знају једни о другима иако су једни од других наводно били удаљени хиљадама километара. Знало се на целом простору ко је коме украо жену, или шта је ко коме саопштио по том питању? Ово је само издвојени пример који нам говори да су народи морали живети на једном мањем простору, у општој информационој мрежи. Интензивна комуникација „удаљених народа“ на три континента није постојала чак ни у средњем веку.
Парис, један од тројанских принчева који се украо спартанску краљицу Јелену, на повратку у Троју, бива заробљен у Египту где је и оставио Јелену. Ако је тачна тврдња да се Египат налазио са друге стране Средоземног мора, јасно је да се Парис у повратку ка Троји није могао наћи у Египту. Чак и уз помоћ ветра који га је могао збити са курса. У то време лађе којима се путовало су биле скромних величина, са једним малим једром и (или) малим бројем веслача. Препливавање већих мора и пливање за пучином је било јако несигурно са неизвестним исходом. Такође, из Грчке до Египта се морало путовати 10 и више дана а несавршеност пловила није гарантовала успешност. Лађе нису имале места предвиђена за одмор, кухињу, туалете, складишта за воду и храну као и остали комфорт неопходан за прекоморско путовање. Другим речима, после прекоморског путовања, чак и уколико би оно било успешно, путници не би журили да се врате назад, а само путовање би било драма која би оставила печат у животима путника.

Анализом биографија античких писаца, филозофа па чак и хришћанских светаца као што је св. Катарина ми видимо да су у њиховим биографијама присутна путовања по разним крајевима…Прекоморска путовања из КиЛикије у Египат, Рим и Атину и обратно су биле трасе које нису представљале веће напоре у античком свету, па није било ни потребно да буду описиване античким писцима.
Присетимо се недавно избеглица из Турске и данашње Либије који су на мањим лађама у 21 веку, пловили до обала Италије и Грчке. Биле су то драме које су се често завршавале катастрофама. Код античких писаца овакви проблеми нису описивани. Путовања су била довољно сигурна, тако да писци нису обраћали пажњу на овакве ствари. Можемо закључити да се путовало искључиво уз обалу не излазећи за границом пучине и унутрашњим морима која су величина већих језера повезаних рекама. Такав начин путовања још увек се примењује на руским рекама. Ноћења, одмор и попуна залиха хране и воде се проводило свакодневно на обалама.
Интересантно је да историчари не желе да примете чињенице из описа од стране оца историје Херодота који у војну опрему Сиријске војске као и Египатске уноси металне оклопе и шлемове. Ако су ове војске биле са простора Африке и Азије, онда би ношење шлема и оклопа имало супротан ефекат, јер војници у таквој опреми не би могли издржати дуготрајне несносне врућине у овим областима.

Општи је утисак да су антички писци описивали други простор a ne onaj који нам се данас представља, где су земље биле компактније, са много мањом међусобном удаљеношћу. На том општем простору названом Екуменија (Окоменија) се морао налазити сплет водених путева, река, мора, које ми данас класификујемо као језера (старословенска реч – озеро).

Верзија флсификованих карти Екумене од Хекетаја Милетског

Фалсификована карта Екумене Анаксимадра Милетског

 

Разлози за фалсификацијом историје?

Римска Империја у 5. веку губи рат на данашњем Балкану и под притиском старе преисторијске културе своје тежиште сели на простор Мале Азије. Цар Град, простор Пелопонеза, као и приобаље уз Егејско море са околним простором остаје у поседу Римске Империје, која је раније назначила хришћанство основном вером империје.
Вековни братоубилачки рат вођен на граници за простор Екумене резултирао је почетком петог века преузимањем светиња од стране „белих“, као што је то било до проглашења хришћанства државном религијом. У званичној историји, наталој под диктатом крајњег победника, ти догађаји се представљају као упади племена Хуна, Авара и Словена, који су представљени као народ дошавши из Азије. Међутим…Азијом се у то време сматрао простор источно од реке Тисе, и Искра па је сваки правдо-подобни запис могао бити искривљен са померањем источно граница између Европе и Азије све до реке Дон.
Преселивши центар у Азију на место Јерусалима, заједно са Јудејским центром који се раније налазио на простору днашње Тракије, у рејону места Мало Трново (Тарново), управа хришћанске цркве пребацује у Азију као и на простор С. Африке своје светиње -мошти светаца, литературу и слично. Тако су и мошти Свете Катерине плански пребачене на простор Египта. Вероватно је у то време ова одлука била привремена, али се са временом показала као добро решење. После раздељења хришћанске цркве на западну и источну, светиње остају неподељене, на граници између ове две цркве. Раздел хришћанства је могао бити основни разлог због кога ове светиње нису враћене на простор Екумене, који је у већини припао источном Римском Царству. Тамо где и припадају. Чудно је да је касније у 11-ом веку граница између Источне и Западне Римске Империје била проведена током реке Неретва, а не као што је то било раније, када је граница била река Искар. Међутим, даљи догађаји су углавном познати када се Србска Црква одваја од Источне-Ромеје а Србија под Немањићима почиње да води ослободилачке ратове.
Од 7 века реализује се зацртани план преписивања историје у коме се акценат ставља на ширење граница Екуменије. Било је потребно ускладити стара античка дела са новим границама и пренети центар Васељење у Азију. За један од главних библијских народа назначавају се Јермени (Армени) чији се део преселио раније из простора Западних Карпата на Кавказки простор око планине Арарат и ту се помешао са местним становништвом. Тада се ангажује јерменски Историчар Мовсес Хоренције (Мојсије из Хорена), који је раније обучаван обилазећи тадашње научно-образовне центре у Екуменији да напише историју Јерменије. Једно од својих првих поглавља насловљава питањем „Зашто сам морао да користим искључиво грчке изворе“ ? Може се очекивати да је садржај овог поглавља коригован каснијим историјским лекторима, али је задржана реченица у којој се каже да је за исту историју могао користити и податке из Сиријских или Египатских књига. Нажалост, до данашњег дана није ми познат ниједан сачувани примерак ових књига.
Од 7 до 10 века воде се ратови за повратак простора Античке Екуменије при чему се напади спроводе са три стране. Са запада су то били франачке војске, са истока из простора М. Азије Грчко-Римске а коришћени су као савезници упади турско-татарских племена која су успела да се пробију до центра Екуменије и пресеку простор од Јадранског мора до Балтичког. Угарска племена су заузела просторе данашње Мађарске а Бугарска простор доњег Дунава и касније се проширила до Косова и Метохије на југу а на Северу су заузели простор Војводине. У сукобима са западним Србима који су тада живели на простору Срема и Босне трпе пораз и бивају истерани са простора Античке Либије иза реке Искар.

Изворни облик Античке Екумене – Д. Бојић

 

Пресељење граница Екуменије.

При прецртавању оригиналне Античке Екумене урађене су следеће манипулације:

– Средоземни простор реке-мора који се налазио у центру Екуменије, је пребачен у водену површину данашњег Средоземног мора, Босфорског пролива, Мраморног и Црног мора. Море које се у античком времену налазило у доњем току Дунава је представљено као Каспијско. Отуда су се и јавиле безбројне грешке у облицима ових мора као и неколико различитих цртежа, јер су се фалсификацијом занимали људи који нису били професионални картографи. Намеће се закључак да древне карте данашњег простора Азије нису биле доступне или уопште нису постојале, у противном би фалсификатори користили њих при формирању облика Каспијског мора.
– На Цртежима Нове Екуменије је планина Балкан (антички назив: Гора Таур) као дугачка греда превучена са запада на исток по целој Азији. Планина у Туркменистану на источној обали Каспијског мора названа је такође Балкан.
– На северо-истоку античке Екумене налазили су се Сини (Синди). На фалсификованим картама су пребачени у рејон Сибира.
– Култура преисторијске Либије, Египта и Етиопије су са изворног места пребачене у Африку где се данас налазе јужно од Средоземног мора. Дуго времена су коригована места и међусобни положај ових земаља, па постоје многе различите карте које покривају све пропусте учињене при фалсификовању. При том, ове земље су после освајања формиране тако што су им исцртане границе лењиром. Преисторијске културе додељене су народима који немају везе са њима. Зато је на Србе у своје време Гадафи гледао као на браћу. Слично се односе и знајући Египћани, мада користе културно наслеђе Екумене, смешано са културом градитеља Египатских-пирамида.
– Земља позната у литератури као Асирија се називала и Сирија и Саарија, а вероватно да су се они одувек називали Сарбима. Да би се праисторијска култура пребацила на исток формирана је земља са називом Сирија.
– Мизија (Мезија) је у литератури превођена као Медија. И у римском периоду формиране су ове области на простору данашњег Балкана. При ширењу античке Екуменије са изворних простора Медија се премешта на простор Ирана. До дана данашњег на тим просторима није пронађен ниједан траг везан за некадашње велико Мидијско царство које се наводи у литератури.
– Култура са обала Јадранског мора (Лидија, Ликија, Јонија) је пребачена у данашњу Малу Азију. Могуће је да је претходно постојала област са називом Киликија (Као Ликија). Изворни назив на месту античке Лике на простору Јадранског мора још увек нису успели да измене.
– Центар Персије се налазио у Средњој Европи. Обухватао је део Француске (Парис), данашње Немачке, Словачке, Чешке и Пољске. Многи артефакти указују на положај овог старог великог царства у Европи. Такође, детаљи из књиге Србске Александрије указују на правац дејства у борбама против персијанаца ка Средњој Европи.

Изнета теза је оригинална, нова и има велики потенцијал када је у питању откривање стварне Историје. После изношења овакве анализе, остаје део посла којим ће се утврдити место где су се налазили главни центри у Античком времену. Уз приложену карту и анализу можете поново читати античку литературу са разумевањем.

You need to add a widget, row, or prebuilt layout before you’ll see anything here. 🙂

Оставите коментар