Минине веде

У музеју насред штанда,
Из пешчаника обла глава слита,
Сатворена вештом руком,
Наших претка, вредних Мита (1*).

Кад угледах лепу Мину, (2*)
Те образе жутке, младе,
Сред морскога тихог жала,
Покрај воде, суза паде.

И Мина ми шапну- веде,
Шта је мучи, што је душа боли,
Како живеше у праскозарију?
Где су наши пути-шта се воли?

Читај сине божији, с’ лица мога!
Како живесмо и стварасмо света?
Нађи место што бејаше свето,
Где се мољаше цела планета.

Погледај у моје рујне усне,
Веће и од Мора Црног,
Што је некад било сиње,
До потопа страшно грдног.
Оплоти ми обале бујне,
Са кармином цвета ватре,
Да се горка вода не излије,
Као некад, кад се народ сатре.
На стеновитој ноздрви код Несебра,
Прикачи ми алку марку,
Да пловећи уплашена свита,
Причали на гребену барку.

Ту на дугом гордом носу,
Од горних чворова сатканим,
Чекаће те мудри свештеници Валхи,
Са Ђакама својим будним.
Одвешће те до престола Цара,
Оних Аса, што царују на седам мора,
Помоли се старој слави,
Што се славила иза седам гора.

А на северу од слављених гора,
Уз обале реке-очеана (3*),
Посети ми место свето,
Код Шумена- тешка рана.
Тамо земљом још духови броде,
Давних претка славне Атлантиде,
Смрт велику нађоше од воде,
Данас трње, расте из Аиде.
Ту је покој својој души,
Наш’о монах Свети Сава,
Попут беле птице, у Нав одлетео,
Још се слави, кано спава.

Са мога носа, дуге стамене балке, (8*)
Видећеш, разруђене очеане,
Ми их чувасмо ко зенице дуго,
Плавне очи беху наше ране.

Пусти белог орла да к Истоку лети,
Нек са две главе, мотри обе стране,
Путеве древне, као мушке брке,
Куда народи долазише наме.
Нека као у мајке АртеМиде,
Крила буду плодне Старе горе,
Оне су обрве моје, потне из давнина,
Свако крило брижно чува море.

А тамо поред Сердике града,

Бранилиште поред Самокова, Забрањено за туристе.

У Самокова, где је Искар река,
Тамо беше славни граде-Троја,
Гордост још из памтивека.
Од потопа око Мора Црног,
Стопише се очеани с њиме.
Потом су по нестанку Троје,
Остале нам пусте равнине.
Још увек се снежни врхови Иде,
Са Сварбогове (4*) горе виде.

(Истекле су очи у Егејско и Црно Море.)

Ераклови стубови – Љути Брод, Бугарска

Пређи Искар реку преко танане нити,
Зарад васкрса васцелог народа,
Ту бејаху Еркулови стуби,
У корену носа, покрај Љутог Брода.
Зато покрај овог места,
цвета љиљан, симбол са три листа.
Тамо даље за власима обрва,
Ртањ-тика (5*), посред чела блиста.

Узми крејон тамне боје,
Оцртај ми на капцима веђе,
Потом спуштене капке снене,
Обоји бојом земљане смеђе.
Извуци ми на обрве власи!

Даље ћеш у Либији земљи, (6*)
окруженој водом са четири стана,
населити Србље као сунце светло,
Од Маћери Дона до Северног Вана.
A на Југу иза четири мора,
Налази се земља што је зваху Ира, (7*)
Туда роде одлећу у зиму,
А чобан у гајде на весељу свира.

Ту ћеш под умелим вођством Бала,
Научити да радиш и живот да волиш,
Цениш људе, и рајску звездану љубав,
У колу среће да се Валу молиш.

Знам, и ја сам била тамо!
И пила ту воду из извора чиста,
И Амазонком гордом сам била,
Сладила се плодом са блиставог листа.

Сад погледај на мојем телу,
Из склопљених руку, што тролист дарују.
Баш као некада показују- три пута,
Куда кренуше млађани да цaрују.
Мудрошћу научени и знању вични,
Одухотворени истином и слободом дични.

И Ви данас среди технолошког века,
можете поновити стару славу.
Одбаците предрасуде, и нејединство,
Нађите учитеље и мудру главу!
Ђаво је давно науку узео под своје,
Много је оних што лажи знају,
Такви се истине понајвише боје.

Појашњење:
1* – Мите (Миће), једна од најстаријих свештеничких ведских касти у давном праисторијском периоду.
2* – Мина, древни назив “глава”. Емина, је женско име за лепу главу. Такође је и назив миса на обали Црног Мору , којим Балканска планина започиње. На овом мису, је очигледно било праисторијско препотопно светилиште народа који су живели у долини Ц. Мора.
3* – Очеан, древни србски назив за Оцеан- реку, настао од речи “очи”. Као очи у глави Мине. Оцила на србском грбу која нам се представљају као кресива, су искривљени називи мора, то јест оцеануса.
4* – Сварбог – Бог са Вара ( бујице). Оригинална варијанта чији је дублер у грчкој митологији бог Посејдон.
5* – Тика – Чакра, на челу индијских жена.
6* – Либија – /Лобија/ Лоб је други назив горњег дела лобање, то јест чела. Већина античких писаца је писала (преписивали старе веде) приче о овој земљи са богатом вегетацијом и рекама. Наравно да се античке приче историчара не односе на данашњу Либију, где је одувек пустињска местност.
7* – Ири – Народ се помиње у многим митологијама, на месту испод Океана-Реке, као јужна и богата земља. Од тог назива настадоше следећи називи земаља: Ирска, Иран, Ил-Ирија (Земља Ира).

8* – Балка – греда или хоризонтална потпора/ослонац у старословенском језику. Данас се користи у руском језику као технички термин. Највероватније је ова реч у древном језику одсликавала функцијску улогу али и геометрију планине Балкан.

Оставите коментар