Александров поход у обнављање Велике Србије

Изучавање србских корена води нас у далека времена са почетка античког периода. Много је књига написано о овом историјском периоду од којих већина није сачувана у изворном облику. Тачније, не постоје веродостојни подаци да је иједна књига у изворном облику сачувана из овог времена, или да је пружен отворен доступ оригиналним записима. Данас су доступни преписи преписа, готово по правилу претходно обрађени вештачки створеним језицима у културним центрима – грчким и латинским. Пронађени кратки записи археолошких налаза се често фалсификују са циљем заметања трагова који би могли открити неку другачију истину, много логичнију. Званична наука створила је историјску илузију када је у питању антички период а народ учи још од школског периода да беспоговорно верује. При том се на постављена питања налазе лаконични одговори које са временом адолесцент прихвата, немајући интелектуални капацитет да уђе њихово дубље истраживање. Услед безисходности, поменуте тезе се усвајају као аксиоме на основу којих се формира поглед на свет и историју народа. Научници су марљиво унификовали научне дисциплине које би требале помоћи историји, али још увек нису пронашли разумне одговоре на безброј логичних и релативно простих питања постављених у областима историје, културе, археологије, лингвистике. Под западном школом створена је таква методологијска униформисаност која искључује било какву врсту иновативности и реалног продуктивног истраживања, нпр. корена многих данашњих србских имена које можемо пронаћи у античком периоду. У даљем тексту ћемо доказати простим методама да су имена Мирослав, Славољуб, Милева и слична настала у античком периоду на просторима које су заузимали наши преци. Методологије усвојене науком као и усвојена историјска хронологија нас ограничавају у сазнањима и усмеравају у супротном правцу од истине.

Александрова освајања

Основним митом историографије јавља се наметнута теза о походу Александра искључиво на исток, то јест, у освајање данашњег Азијског континента. Мало је познато да постоји литература која је била распрострањена до 19 века у Европи а према којој се не може закључити да су походи Александра били усмерени искључиво на исток. На тим романима васпитавана је плејада великих европских владара и војсковођа. У периоду 19 века, када је бечко-берлинска историјска школа преузела иницијативу у “сређивању” историјских извора, из европских библиотека на волшебан начин нестају романи о Александру и Троји, написани србским црквеним писцима. У први план се истичу кориговане грчке и римске верзије према којима је освајање Александра било преусмерено искључиво на песковити Азијски простор, тропске климе, где велики простор заузимају пустиње. Овде морамо поставити питање шта се тада дешавало у Европи? Да ли су на европском простору богатом биљним и животињским светом, плодном земљом и рудама живеле искључиво племенске заједнице које су се бавиле напасањем стоке и сакупљањем плодова? Зар је цар царева могао оделети европској благодети и са својом оклопљеном војском под челичним шлемовима и штитовима поћи да тумара азијским пустињама где температуре достижу и до 50 степени целзијусових? Ово је свакако супротно логици, као што је нелогично подметнуто излагање оца историје Херодота (Јерода) према коме никада није крочио у суседне му земље на територији данашњег Балкана и околних земаља, али је зато изврсно знао шта се дешава у сваком периоду времена у данашњем Египту, Либији, Арабији, Месопотамији. Слична излагања налазимо и код осталих силенских и римских историчара с тим што су она допуњена “варварским” племенима са Балканског простора о којима се кратко износе подаци не улазећи дубље у изучавање њихове историје. Тако су историски списи античких писаца прерађени и усклађени како би скренули пажњу са дешавања која су се дешавала искључиво у области Силене чији се центар налазио на територији данашње средње Србије око планине Ртањ. У даљем излагању изложићемо неке мултидисциплинарне доказе који поткрепљују тезу о походу Александра на север и његовом освајању европског простора.

Логичка метода:  Према тврђењу античких писаца, Персијска конфедерација је била највећа светска империја, па је морала заузимати не само претежно пустињску Азију, већ и огроман део плодородне Европе. Области Паноније и Закарпатија су огромне површине са најплодороднијом земљом на свету. Историчар Милош Милојевић нас обавештава да је Смедеревска тврђава била разрушена од стране персијске војске. Многе биљне културе попут Оскоруше и Тиса потичу са Балкана и ширене су са кретањем народа у северне крајеве. Према последњим анализама званичних историчара границе Персије померене су на север до Дунава уз Црно Море. Генеолошке анализе античког периода показују кретање народа са Балканског полуострва на простор Европе све до обала Велике Братаније (Британије), што нам говори да су постепене али константне миграције са југа на север копије некадашњих миграција и одвијају се у истом смеру као и у античком периоду.

Који мотив је Александара Великог и његову војску могао натерати да крену у десетогодишње походе по пустињској Азији, Египту, Азијском Међуречију и Индији? Како су се Александрови војници кретали у тешким оклопима под пуном ратном спремом по пустињама и прелазили хиљаде киломенатара пута без позадинске подршке? Мислим да ово није реално изводљива тактика како данас, тако и у древним временима јер би се војска исцрпела и деморалисала већ после пређених првих 500 километара. Интересантна је чињеница да у књигама није описан прелаз Александрове војске преко Босфора. Прелазак најмање 30 000 војника и различите технике скелом би трајао више од месец дана, под условом да се дневно превезе хиљаду људи. За то време би персијска војска која се тада по званичној историографији налазила са друге стране Босфора одреаговала и напала Александрову војску. Такође не постоји информација да је Александар на овом месту градио понтонски мост. Стиче се утисак да су персијанци били опуштени и тактички неспремни када су Александрову војску по грчко-латинским записима дочекали на реци Граник (тур. Biga Çayı, Бигачај, старо грчки- Γρᾱνῑκός) која се улива у Мраморно море? Не постоји запис који помиње ангажовање хиљаде бродова за пребацивање преко Мраморног мора. Несумњиво је да је место сукоба које се наводи усаглашено међу историчарима много касније, како би се учврстила грчко-ватиканска верзија похода на исток, коју ће се у даљој историји показати као идеја водиља многим освајањима од стране удружених западних земаља, обједињених под окриљем Ватикана.

Река Граник – Јужна Морава.

Према многобројним записима први бој са Персијанцима одиграо се 334г. пне. на реци Граник.

Марљиви званични историчари одредили су да то мора бити река у Турској која се назива на Бигичај а на старо грчком-Граникус. Детаљном лингвистичко-етимолошком анализом овог “старогрчког” назива долазимо до фасцинантног открића. Реч ГРАНИК(Ц) и данашња србска реч ГРАНИЦА се не разликују по форми и значењу. Науком је признато да је применом метатезе настало мноштво латинских и грчких речи. Применом ове технике на реч ГР АН добијамо израз АН ГР и проверавамо назив река које су у одређеном периоду имале у свом називу ову комбинацију гласова. Код оца историје Херодота, налазимо назив реке АНГРО који се у далекој прошлости користио за нашу Јужну Мораву. Преписивачи Херодотовог дела су убацили латински назив АНГРОС. У преводу на србски језик овај опис је замагљен, тако да се река АНГРОС поистовећује са Дрином, Бронгс са Савом а Искар са Дунавом. Избачено је помињање велике Мораве, то јест, МАРГУС-а. Истина је другачија. Њу можемо наћи у енглеској верзији Херодотове историје: АНГРУС је назив за Јужну Мораву, БРОНГУС-западну а МАРГУС – Мораву, која представља слив, (енг. МЕРГЕ) две претходно поменуте реке.

Извод из енглеског превода Херодотове историје
Извод из србског превода Херодотове историје

Страбон помиње назив као Μάργοσ / Βάργοσ, Плиније као Margis. По мишљењу В.И Георгева Порекло назива реке је илирског или трачког порекла који, датира још из праисторије. Тако су настале сродне речи : merеce – старо скадинавски, morgo- старо енглески, merki- блато и тд.

Ако упоредимо речи МАР и КРАЈ налазимо сличности међу њима. МАР је и море а обратно РАМ, реч са значењем ограничења (границе) неке форме. КРАЈ прочитан обратно је и ЈАРаК и АРК, чиме се дефинише граница неке форме.

Након ових анализа с правом можемо донети закључак да је праисторијски народни назив реке Мораве био Граник (Границ) што значи да је река била граница између двеју области. Најпогодније место боја могло је бити у долини западно од града Ниша. Потврдом ове тезе јавља се и положај села на овом месту са називом Александрово. Оно се налази у индустријском крају и данас се налази у запуштеном стању.

Битка код Тисе !!!

Поход Александра Великог и стварање Велике Србије

Даља освајања у следећих пар година била су усмерена на проширење коридора, на исток и запад. На истоку је заузет Египат, Сирија, Феникија и Мидија. На месту данашњег града Велико Трново (Тарново) после неког времена биће подигнут културни центар који ће у наредних неколико векова бити познат у литератури као Александрија. У походу на запад Нинева ( Нови Сад). Белов град Александар осваја изненадним нападом 331г. пне. из спуштањем низ реку Тису. На сличан начин ће и немачки капетан извиђачке јединице Вермахта Фриц Клингерберг у 1941 год. изненада, са малом групом војника заузети град, долазећи са оне стране, одакле није очекивана. Мало је познато да је Белов град опасавао велики и широк зид са јужне стране града, ојачан кулама на одређеном растојању, који се простирао од обала реке Саве до Дунава у рејону данашњег заобилазног пута око Београда. Овај некадашњи зид се може поистоветити са описаним у литератури Мидијским зидом.

После ове победе Александрова војска се упутила на север и 333г. пне. се сукобила у другом боју са персијском војском, којом је управљао директно персијски цар Дарије. С обзиром да под називом ИСА, не постоји ниједна река, претпостављено је да је у питању била веома важна, историјска река – ТИСА, где је у записима о Александровим освајањима, због глобалистичког приступа историчара, одавно избачен почетни глас. Место није било тешко лоцирати, јер се покрај њега налази друго (и последње) село у Србији са истоветним називом – Александрово.

Створени су услови за заузимање Персије а следећи правац кретања Александрове војске је био ка Персепољу. По свему судећи у питању је био град Лавов у данашњој Украјини.

Оставите коментар