Ђаво и његова варош- где је ту истина?

Ђаво и његова варош

Када сам био дете, често су ме називали ђаволком. Ово се нарочито односи на нану, којој је некако више одговарао мој старији брат, послушан и без питања лак на покрет. Он је некако боље испуњавао задатке. Када би мени дали задатак, ја га обично не бих схватио из прве. Шта треба купити? Куда отићи? Шта урадити? То су била прва моја питања на упућене речи које ми често нису биле јасне. Ако ћемо поштено, ни они се нису изражавали правилно и како су мислили да их ја разумем са три речи. Као да смо причали на два различита језика. У ствари, ја сам ретко причао, имао сам свој другачији свет у глави и углавном сам се ослањао на интуицију. Нана је као и моја мама била дубоко религиозна, живела је по хришћанском календару још онда у титовом социјализму.

Да сам тада постављао додатна питања, вероватно бих избегао стресне ситуације које су често уследиле после мог враћања кући. После погрешно испуњеног задатка чекало ме је разочарање, ружне речи и уздисања, а мама није пропуштала прилику да ме казни. Полазио сам на испуњење задатка, а да ми сам задатак није био јасан. Онда бих вртео питања у глави…. да ли су ми рекли да купим Радион или Електрон? Како се зваше човек код кога сам требао отићи? Где беше она продавница, одмах иза Ранкове куће? Када сам ушао у двориште код Ранка да бих пронашао продавницу која је требала бити “одмах иза његове куће”, оптужише ме да сам хтео да украдем воће. Истина, Ранко је имао зреле крушке Вилијамовке у дворишту, којима је тешко било одолети. Непријатно ми је било када бих из суседне собе чуо нанине речи упућене на мој рачун, док је испијала кафу са мојом мамом,”онај ђаво”. У своје време наслушах се и рђавих речи као што су БалБез, БалВан, БалаБан, БалаВандер, МарВА и слично. Од тада је прошло много година.

Данас, код своје старије ћерке видим исте проблеме које сам ја некада имао. Када се враћам са посла, чекам по неколико минута да ми отвори врата од стана. Некоћ нисам имао ситнине, па јој дадох хиљаду динара да купи нешто краставаца и мандарина. Успела је све да потроши, купујући најскупље паковање од три краставца и јапанске “уншиу” мандарине. Да су барем биле укусне, не би ми било криво. Од тада ако је замолим за услугу, најмање три пута поновим и скренем јој пажњу чак и на најситније детаље. Када разговарамо о науци, култури и историји ја се трудим да јој расчланим до детаља све оно што знам а што се не учи у школи, не либећи се да кажем “бобу боб а попу поп”. Нека мој анђео на време сазна у каквом свету живи. Јер, ђаво ће га знати шта јој све може пасти на памет?

Сваки Ђаволак има неки свој посебан свет, а мојим светом постаде управо Ђавоља Варош. Та тајна и неиспитана древна творевина и необични споменик.

Представљање споменика на званичном сајту          Промотивни сајт Ђавоље Вароши

На улазу у овај древни културни споменик дочекује натпис “Ђавоља Варош, споменик природе”. Поред назива локалитета одмах нам се сугерише да је у питању чудо природе. Да ли се у Врњачкој бањи или на неком сличном локалитету наглашава да је у питању природна творевина? Не, тамо нема потребе за наглашавањем јер се подразумева.

Положај Ђавоље Вароши?

Планина Радан на којој се налази ова варош удаљена је 27 км. југоисточно од Куршумлије, написано је на главном сајту на коме се промовише овај локалитет. Радан се највероватније у давнини изговарао као Ра дањ, што би значило РА – светлост, живот, сунце а ДАЊ-дар, поклон. Древни народ на овом простору окарактерисао је планину као “дар светлости” или “дар живота” што ће бити најближе очекиваном, имајући у виду локалитет.

Земљане или камене фигуре?

Даље се истиче да споменик представљају двеста две “земљане фигуре” висине од 2 до 15 м и пречника у подножију од 0,5 до 3м, које се издижу над двума супротним падинама истог брда. Одмах ми у очи пада чињеница да фигуре нису земљане, већ камене, и то из камена познатог као песчаник, који је мекше структуре од осталих камених порода. И ова подвала није случајна, јер се понављањем речи “земљане фигуре” као мантра утерује нечија идеја да се треба удаљити од појма камен-мегалит. По давно зацртаном плану с почетка овога данашњег света, а са умирањем праисторијског, зацртано је да простор Балкана не сме имати никаквих споменика мегалита, бал-бала, балвана или било чега сличног што би подсећало на праисторијска културна достижења. Тако се вековима спроводила ова идеја, уништавали су се стари споменици и мегалити, а на њиховим темељима често су ницали манастири. Постоји основана теза да је већина манастира у горама подигнута на темељима древних праисторијских споменика или храмова.

Место Ђаке, албанска реч ?  

  
Локалитет се налази на простору села које се како нам представлјају на званичном сајту назива чудним називом Ђаке, не пропуштајући прилику да зацементирају лажи тврдњом да реч потиче од албанске истоимене речи са значењем “крв”. Ето, па ко воли нек изволи да се досели у ове јужне крајеве Србије, чекају га албанске древне Ђаке. А истина је на другој страни, светлој и некада величанственој за србски народ. Реч ђак је свакодневна у србском језику и сви знамо њено значење. Сви смо ми некада били “ђаке”. После увођења језичке реформе за множину именица које се завршавају на “к” официјално је усвојен наставак “ци” у номинативу. Зато је у књижевном србском језику множина корена ђак – ђаци а не ђаке. И град Ђаковица на Косову и Метохији је праисторијског порекла и представљала је град у коме су били смештени свештенички ученици, за разлику од Митровице, где је била смештен свештенички врх, то јест Мите и Митре.

Ова реч је присутна у већини словенских језика а у руској енциклопедији се каже да је настала од грчке речи: διάκονος (диаконос) – служитељ. Давно су Кирило и Методије обишли све главне словенске културне центре и унедрили правила понашања и писања. У руском речнику Даља, можемо наћи да се рана сорта јабука, која се углавном користи за слатко назива ђакон. Ђакони су како код нас тако и код руса црквени служитељи нижег ранга, који још увек немају степен свештенства али и писари- ћате у разним органима па и у врховном руском парламенту познатијем као Дума. Може се са сигурношћу усвојити да су у древности у месту Ђаке, живели ученици служитеља народу и вери.

Саски рудник?    

  
Постојећа пећина се назива саским рудником, јер се зна да је у 13 веку Урош довео племе Сасе да рударе овим крајевима. Тачно се не наводи у којим рудницима су рударили. Наводи се да је улаз у пећину био јако узак па су морали да га прошире како би је истражили. Не објашњава се како су Саси успевали да изваде руду из рудника малог отвора? Вероватно су носили руду у џеповима, помислих ја. Текст о пећини се завршава претпоставком да је могуће да је њена дужина око 800м. Ова “одокативна” метода испитивања пећине, без основних средства за мерење, ће сваком упућеном човеку пробудити сумњу у добре намере и озбиљност истраживања.

Црква Свете Петке или стражара?                  

На прилазу споменику подигнута је црквица Свете Петке, која као верска стражара служи да предодврати појављење нових ђавола и ђаволака. Не дај боже да се повампире некадашњи побожници који би упоредили овај споменик са спомеником својих предака. У ту сврху смишљене су приче и легенде које се шире ” из прве руке”. Једна од легенди о Ђавољој Вароши каже да фигуре предстваљају окамењене ђаволе које су људи дуго носили на леђима, трпећи зло и невоље. Преноћивши поред цркве Свете Петке, људи су се отарасили својих демона и они су остали укамењени.
Написана је прича која ће обезбедити верницима да олакшани оду одавде а ту оставе све своје проблеме: Света Петка помаже болеснима и невољнима који посете ово место, па отуда и веровање да се марамицом додирне болно место и помисли жеља, а затим веже на стуб, како би са марамицом све муке и проблеми (ђаволи) остали у Ђавољој Вароши. Марамице остају на овом месту 7 дана, а затим се закопавају и мука вечно остаје у земљи.
Интересантни су и наводи да се у околини локалитета налазе остаци насеља, старе цркве, гробља као и неколико занимљивих јама које су неистражене, али се претенциозно наводи да су у питању рударске јаме.
После горе наведених информација требало би ставити прст на чело, и то не на слепоочни део, већ на предњи, више средине очију, тамо где се налази света тачка, повезана са разумом.

Анализа

              
Провео сам мало истраживање и неупућеним људима показао слике споменика. Сви до једног су тврдили да су фигуре дело руку а не дело природе настало процесом ерозије. Већина фигура на врху има наденуто тамно камење сличног облика, које би требало представљати главе. Претпоставка је да су све фигуре раније имале главе али да су оне уништене од стране вандала. Овај простор је од Рима до данашњих дана похарало много окупатора и освајача који су се вандалски односили како ка народу, тако и ка његовим културним тековинама. Споменик под називом Ђавоља Варош је по свему судећи вештачка творевина позната у науци као мегалитски споменици. Изграђен је у далекој дохришћанској прошлости очигледно нашим древним прецима, посвећен је њиховим прецима који су се изборили са природним стихијама, одржали живот и спустили се у долине после исушења низија. С увереношћу се може рећи да датира из периода старијег од 3000 год. пне. и да је био део Винчаске културе, чији је центар био имено у Поморављу.

Споменик је представљао велико светилиште где се окупљао народ из разних крајева. Њиме су управљале мите и њихови помоћници ђаке, који су недалеко одатле имали и своје пребивалиште. Неумитно (од мите) се намеће питање зашто се овај споменик разликује од на десетине сличних по целом свету? У Украјини постоји место са фигурама познато као Камено Гробље у близини града Мелитопоља на обали реке Молочне (млечна). У В. Британији, Русији, Казахстану и у многим другим земљама. Древна култура Балов(Валов) ширила се из простора Поморавља концентрично као таласи воде који настају када се у воду убаци каменчић. Тај културни каменчић бачен је управо у Поморављу, центру БАЛканског полуострва а створени Вали (Бали) су запљуснули Европу, Азију, Африку и Америку доносећи са собом топлину и светло БалКана.
У Новембру 2017г. у средствима јавног информисања објављена су најновија археолошка открића археолога Народног музеја Топлице из Прокупља. До овог момента откривено је 11 изгубљених градова на обронцима Копаоника и Радан планини, но до данашњег дана ниједан од њих није истражен до краја. Многи из тих локалитета сежу у далеку прошлост винчанске културе. Сва ова открића доказују да је насељеност овог подручија била много већа од данашње насељености овог простора.     Извор текста

Технологија израде фигура ?  

   
Ако би питали било ког искусног и непристрастног конструктора грађевинских објеката да ли је могуће да било који природни процес ерозије тла и процеси проветравања ветром и падавинама изваја оволики број фигура и постави им камене капе на главе, одговор би био једнозначно негативан. Зато ћу пробати да објасним процес ставарања мегалитских фигура.
У далекој прошлости је био познат процес ерозије као и технологија цепања камена помоћу залеђивања воде у претходно исклесаним каналима. Овај процес испитан је и доказан научницима у Русији при истраживању начина израде долмена у древности. Сходно томе фигуре се нису клесале из стене, већ се као помоћни процес користио физички процес ширења леда при залеђивању воде. Допунско олакшање представљао је сам квалитет стена које су почетно биле велике громаде из природно окамењеног песчаника. Процес израде фигура започињао је у зимском периоду са врха стене, усецањем каналића путем клесања. Круг је усецан ближе крајевима стена, а потом се пунио водом ручно или се ослањало на падавине. Паралелно се радио процес на већем броју фигура. У ноћним периодима вода је замрзавала а дању на сунцу се топила.

Наизменични процес залеђивања и топљења приводио је ка разрушењу спољњег дела стене услед јављања бочних сила при промени агрегатног стања воде. Познато је из физике да се запремина воде увеличава за 10% при промени агрегатног стања. После тога се лако алатима уклањао део еродиране стене. Процес се изводио циклично, где су се усецани каналићи приближавали месту које је одговарало дебљини трупа фигуре на тој висини и то са врха у низ. Да би се извеле ове фигуре, било је потребно да протекне најмање 10 година, но већ после 5 год. фигуре су биле поприлично довољне да се место прогласи светилиштем. Може се претпоставити да су мите и њихове ђаке лети спроводили церемоније и обреде а зими радили на увеличењу и даљем вајању фигура.

Приметићу да је овај прастари обичај поштовања и поклањања прецима сачуван до данашњих дана. И данас израђујемо споменике умрлим. Они су много простији и некако унифицирани, режу се плоче простијих облика и уклеса се фотографија или лепи слика. На празник задушнице се сакупља родбина на гробљима, и обављају древни обреди поштовања умрлих предака. Са њима се разговара, дели храна, просипа се пиће у земљу а ако је покојник био пушач, оставља се и запаљена цигарата поред споменика. Интересантан је празник мртвима у Гватемали. Тамо је он прерастао у свечани дан и па се радост дели са умрлим душама. Поред гозби на гробљима, која се проводе интензивним дружењем, деца се гласно играју пуштајући летеће змајеве.

Може се рећи да је и поред константног уништавања народа на овим просторима, како физичког тако и културолошког за последња 2 миленијума древна традиција на неки начин сачувана, и да је све исто, само народ више са тим циљем не иде на планину Радан и њој слична места. Таква места су углавном порушена од стране завојевача или су поред њих постављене црквене стражаре, где ће овлашћени да контролишу ситуацију. За сваки случај, да се којим случајем не би повампирили древни праисторијски обичаји.

А шта је са наном?

Нана је одавно умрла. Сахрањена је у Метохији где је и живела читавог живота као привржени хришћанин, поред деде. Међутим, преданост вери чак и у време социјализма, није им помогла. Не знамо да ли су јој безбожници оскрнавили споменик, јер нико од нас већ дуже време није обишао њен гроб. Неки други људи сада живе на том простору, верују у неког “другог бога” и не пропуштају прилику да се разрачунају са хришћанским наслеђем. Сваки Србин забринут за судбину свог народа, требао би себи поставити питање… ко је овде ђаво а ко анђео чувар?

Оставите коментар