Путовање кроз Црну Гору Романића „од Котра“

Лето је у Србији врело доба године када многи људи путују на море. Срби су некада радо путовали на „Црногорско приморје“. У ствари, оно се само тако назива. То је море нашег рода. Некада се рачунало да је оно најближе, да нема проблема са језиком, пасошима, визама и осталим, а и цене су биле доступне. Тако сам се и ја прошлог лета скупа са породицом у ауту запутио на ово путешиствије ка Котору, у историјску прошлост.

Дела пута тог врелог дана до Колашина се не сећам. Некако је брзо прошао уз моје размишљање за воланом о препорукама новинара Мирка Алмеровића. Сећате се оног новинара који је на телевизији пред лето давао упутства како се припремити за пут? Шта понети са собом? Где укочити а где додати гас? Уживао сам у чињеници да човек и без његових савета може путовати успешно, те да ма колико пратио такве емисије, мени не помажу при путовању. 

Међутим, после Колашина, упутих се ка Подгорици Кањоном Мораче, у коме сам се једино ја од свих путника у ауту осећао пријатно. Деци се слошило од силних кривина. Пребледели, на сваких десет минута запиткивали су: колико је остало до мора? Жена се у свакој кривини двема рукама држала за рукохват на вратима, кочећи ногом о патос. Ја развезао причу о томе како су наши преци пореклом управо негде од Мораче. У том моменту осећао сам се као прави потомак племена Дробњака. Лепо расположење ми нису могли покварити ни бледи незаинтересовани погледи путника у нашем ауту.

Онда је иза једне од безброј кривина изникао полицајац са палицом у руци и покретом свештеника са литургијијске церемоније, уперио је своју палицу ка мени. У мојој глави лепе мисли о далеким прецима, уступише место хаотичним овоземаљским које су се мењале брзином муње. Мирко Алмеровић у својој емисији није дао никакву препоруку како се понашати када те заустави црногорски полицајац. Што се тиче саобраћајног прекршаја, сигуран сам био да није начињен. Документа су ми морала бити у реду, јер сам претходно пролазио границу са контролом докумената. -Шта хоће овај милиционер? Зашто ме је зауставио? Мотало ми се по глави у том тренутку. У једном моменту помислих да је милиционеру било очигледно досадно, те да је желео са неким попричати и блиснути својим знањем о пореклу. О чему би још могао причати црногорски полицајац из Колашина?

Зауставих се, отворих прозор и сачеках да бркати горштак у полицијској униформи и капом на глави приђе. После стандардног наздрављивања добрим даном пружио сам му документа које је он дуго проучавао. Зауставивши се на првој страници са мојим именом и презименом сасече ме питањем:

-Чијег сте кова? Десним крајем ока видех своју жену како се нагнула до претинца за рукавице, да сагледа бркато лице овог високог човека. Весели бркови спајали су се у подножију носне шпиље и као две вијугаве симетричне стазе завршавале негде у нивоу образа. Његове обрве спојене над кореном носа, биле су бујне и тамне као балканске планине засађене власима.

-Чијег сам ја кова? Oдзвањало ми је у глави док сам смишљао одговор.

-Тврдкова !!! – одговорих му одсечно. Очигледно да није очекивао такав одговор. Подигавши обрве упути ми добро познато питање:

-Ког Тврдка? У том моменту морао сам ићи даље. Позоришна представа је започела заустављањем мог аута и он је хтео да заблиста својим знањем о пореклу накопљеном од свог Ђеда.

-Тврдка, оног Романића од Котра. Да ли сте чули за њега? Опет одговорих трудећи се да будем озбиљан.

-Нијесам, ево вам ваша документа. Одговори после дужег размшљања и пружи документа оставши у месту замишљен.

Шта је он мислио о мени у том тренутку- не знам. Сећам се само да смо после завршене кратке позоришне представе наставили пут ка мору у веселом расположењу коментаришући зачуђено лице полицајца. Жена ме је пецкала речима да није знала да сам тврдог кова. Ја сам узвраћао по обичају двосмислено да је одавно требала приметити тај тврди ков код мене. Нећу ваљда рећи да сам меког кова, то јест Меков? Оног који је без кова, наши далеки преци назваше Нитковим. Измишљена личност Романића од Котра свакако није постојала, али је некада постојао кот Романића, то јест род. Његов најпознатији представник је био Твртко Котроманић.

Тако су се у далекој праисторији по особинама формирала имена и припадност племену. Славков би био од славног кова, Раков од светлог кова, Биков од бичијег кова и тд. После најезде освајача и увођења робовласништва, наши преци су се почели кретати на разне стране. Селили су се са балканске ветрометине у мирније крајеве па се после неког времена при формирању презимена почео додавати наставак „ић“ од глагола “ићи”. Тако је Биков постао Биковић, Раков – Раковић а Славков-Славковић. И јевреји су се дичили својим ковом, што доказује да су пореклом са ових простора, као и већи део евро-индијских народа. Тако је код Јевреја најпознатије име Јаков настало управо потребом за наглашавањем свог порекла Ја-Ков. Постоји још много сличних примера, али нека то буде посао оним људима који воле детаље и рад на архивирању.

Код Бугара и осталих словенских народа у презименима није додат наставак за кретање “ић”, јер се они за разлику од Срба нису селили од момента запостављања својих територија.

Тата, ено мора ! Из дубоких мисли тргао ме је дечији глас са задњег седишта.

Стигли смо.

скачать игры репаки торрент

Оставите коментар