Од симбола љиљана до симбола Винче

СИМБОЛ ЉИЉАНА НИЈЕ СИМБОЛ ЦВЕТА !!!

Каже се да папир трпи свакакве глупости. На стотине тона папира утрошено је да се народу предоче ватиканске измишљотине и небулозе, са циљем преиначивања славне ведско-аријевске културе и присвајања исте крађом и поробљавањем словенских народа. Преотета а потом прерађена култура од стране других народа, постала је моћно оружије помоћу кога се вековима деградира словенски род. И данас у институцијама образовања, научним институцијама, средствима јавног информисања, порталима и википедијама промовишу се ове подметачине интегрисане у Нормандској Историјској Школи која је проглашена за исправно учење, а сви остали погледи и алтернативе представљају јерес. Истина, у последње време не трују јеретике и не спаљују их на ломачи, јер поседују моћније оружије. Тихо уништавање људских живота изолацијом се примењује против неподобних учених. Ми данас не можемо доћи до исконских сазнања пустим читањем књига и записа, јер су оне писане углавном после деградације ведско-аријевске културе а праисторијски записи су намерено погрешно толковани. Такав је случај и са симболима. Већина старих ведско-аријевских симбола се погрешно толкују измишљајући у ходу разна објашњења које често немају везе са здравом логиком.


Кратка историја појаве симбола љиљана у Француској

 Симболом којег хералдичари називају Љиљан, познатог још и као Ирис а у нашем народу као Бели Крин. Француски Fleur de Lys, италијански Ирис Флорентински, постао је познат пре свега у Француској, када се појавио на грбу краљевских породица династије Капетановића. До прве половине XII века не налазимо сиболику грбова у Западној Европи. До почетка XIII века приказ жутих ириса на лазурно плавом пољу још увек није био симболом француског краљевског дома. Захваљујући проницљивости саветника Сугера који је служио на двору (1108-1137) и Бернарда (1091-1153), краља Људовида VI Дебелог и посебно Људовида VII Младог који је постао најпобожнији у целој династији Капетановића (987- 1328), култ чисте Девице нашао је своје место у симболици француске монархије, која је почела да користи Крин Деве чешће од било ког хришћанског монарха. Као последица тога, хералдички штит са златно жутим љиљанима (écu aux fleurs de lis) први пут се јавља у 1211. год. на личном печату принца Људовида VIII (1223-1226) и 1215-1216 на витражу Шартроског сабора са приказом тог самог принца у бојевој опреми.

Претходно, симбол љиљана Девице Марије је крајем средњег века постао у Француској амблем краљевске власти. Људовид VII користио је овај амблем на штиту, што је пренешено и на другу династију француских краљева из рода Бурбона, који су се често називали Људевидом (фр. Louis), јер се у краљевским кулоарима сматрало да је француска реч Lys, скраћеница од имена Louis, а није се помињало да може бити од србске речи лист.

До 1376 год. грб је био лазурно плава позадина са разасутих 30-так љиљана на њему. При Шарлу V мудром (1364-1380) из династије Валоа (Валоји из праисторијског племена Вала) на грбу се остављају три крупна симбола љиљана, што се повезује са светим тројством, а три љиљана на плавој подлози постаје застава Француске.

За време револуционарног француског терора (1793-1794) ношење овог знака кажњавало се погубљењем на гиљотини, иако је по томе што нам је представљено ово симбол љубави, изабраности Богородице и Светог Тројства. Хералдика нам објашњава да спој три латице у горњем делу хералдичког цвета симболише Свето Тројство, а да је сам љиљан чврсто везан за култ Богородице и означава изабраност и непорочност- духовну чистоћу.

France Ancien, краљевски грб  до 1376. год.
Љиљан- грб града Фиренце

 

 

Усвајање симбола љиљана за краљевски у Француској објашњава се следећом легендом: Краљ франака из породице Меровинга Хлодовех I је 496 прешао у хришћанску веру, после тога анђео чувар му је поклонио љиљан као знак прочишћења. У другој варијанти легенде тврди се да је Хлодовех (ХладоВен) узео за амблем љиљан после догађаја који се десио на реци Рајни, када су му водени љиљани показали плитко место где са својом војском може пребродити реку. Захваљујући овој појави и божијем дару, он је успео да победи у бици савез германских племена.

Када је реч о династији Меровинга, треба рећи да се они сматрају оснивачима Франачке државе а гордо су истицали своје порекло од Исуса Христа и од народа Троје. Извор презимена ове династије нам указује на његово словенско порекло. Мер-о-Вини би на словенском значило “морски Вени”.


Анализа симбола љиљана

Важно је напоменути, када говоримо о грбу француских краљева од 1376. на знамењу присутна су три љиљана, на грбу Котроманића шест, на србском грбу два, румунском један и тд… Три љиљана на француском грбу објашњавају се светим тројством, иако се оно већ садржи у три листа љиљана. Зар то исто тројство није важно и код осталих хришћанских народа?

Након свих ових питања намеће се утисак да много тога не штима кад се објашњава значење симбола названог љиљаном. Друга варијанта легенде нам говори једну важну чињеницу, везану за проблем војске при преласку реке. Ту потешкоћу су решили проналажењем брода. Следствено, симбол љиљана уствари представља симбол брода.

Када се анализира симбол геометријски без хералдичких финеса, видимо да су приказана два лука испупчена један ка другом, тако да представљају сужење пута на коме се налази препрека приказана попреком линијом. Кроз сужење усмерен је проток који савладава препреку, па је дебљина линије која га симболизује сужена у том делу. По прелазку препреке дебљина линије се увеличава. У хидродинамици постоји бернулијев закон где се приказују слични цртежи за струјање флуида при пролазку кроз сужену цев. Из овога произилази да симбол љиљана представља неко савладавање препреке.

У почетку је број симбола на француској застави требао је одговарати броју бродова на свим постојећим путевима кретања у Француској, а онда је значење преформулисано у три главна правца на улазку или излазку из земље.

Није лако лоцирати који броди су били одређени као значајни. Да ли је то био правац из Бордоа (брода куда протиче река Гарона и Дардон), кроз Пиринеје или СерБар који се налази на источној страни Пиринеја на обали БалоАријСког Мора, где недалеко протиче још једна река Гарона. Поред та два места вероватни су и други правци ка Белгији и Швајцарској, који могу имати у називима реч понт, јер је она као и реч форт, настала у латинском језику од речи брод.

Сада се можемо вратити и потражити све бродове којим су у раном средњем веку биле маркиране и територије на нашим просторима. На грбу Котроманића бела трака представља светли пут из центра Србије ка светом планинском врху Триглав куда је по предању кренула једна грана првог народа са неше територије. На узвишењима поред постојећих бродова испред клисура или кланаца обично су била подигнута утврђења, одакле се контролисала територија. На важним местима, од помоћи су могли бити утренирани орлови, који су служили за рано откривање путника, трговаца или војске. Тада би група смештена у овим осматрачким пунктовима имала довољно времена да се спусти до пута и пресретне путнике. Уколико би то била непријатељска војска имали су за задатак да их пресретну и на уским местима спрече њихово даље напредовање, а гласници би се упутили стазама да упозоре надређене.

Једно је известно, сви ти бродови су биле копије само једног најстаријег брода, после чијег преласка је пре неколлико хиљада година настала наша цивилизација.


Праисторијско значење љиљана

Постоји правдана претпоставка да су се најстарији свештеници-жреци на нашим просторима називали Миће а касније и Мите. Њихова улога у организацији народа, територија и чувању традиција била је кључна. Они су живели најчешће одвојено од народа на узвишењима, гајили су традиције, организовали обреде па се на тим местима скупљао и народ који је учествовао у обредима и даривао Миће најчешће у храни и домаћим животињама. Са временом њихове породице су се увеличавале, а део је одлазио да службује другим деловима народа који су се селили. Често су из ове касте бирани и одређивани најспособнији који су постајали вође народа. И данас су остале речи из далеке прошлости које се изговарају у негативној конотацији. Тако дати некоме мито, или га подмитити значи придобити противправну корист за свој рачун. Митница је одувек било место за наплаћивање државних пореза од трговаца, а данас се гранични прелази на бугарском језику називају тим именом.

Ж – као форма симбола љиљана

Мите су својим предањима најзначајније догађаје из историје преносили у народу са колена на колено. Они су били та спона између историјских догађаја, традиције и народа. Догађаји су били везани са природним појавама и катаклизмама, а појаве у природи и карактеристике топонима везиване су за људско тело. Налажене су паралеле реалних догађаја са карактеристиком и функционисањем човека. Тако је и догађање везано за спасење приказивано на човечијим фигурицама познатим као лари или тотеми. Ослобађањем љиљана од хералдичких стега, огољавањем од кича, добијамо облик слова Ж. Ж је значило Живот после претрпљене катаклизме. У старословенском језику, а данас у руском, реч Животпредставља део стомака у коме се налазе клице из којих настаје нови живот. Пролазак кроз брод симболички се пресликавао на фигуре као излазак плода из женске утробе и рађање новог живота, новог човека. И Жена има овај симбол као почетно слово у словенским језицима. Постоје многи артефакти на којима ће се наћи докази за ове тврдње. У симболу немањићког двоглавог орла, реп је такође стилски приказан у облику крина. О овом симболу биће речи у неком од наредних наслова.

Наставиће се…

Оставите коментар