Од винчанских фигурина до Пинокија-Коме смета нос?

 Био је обичан радни дан. Напротив мога стола седео је испред компјутера колега и цртао нови пројекат. Левом руком нервозно куцао по тастатури а десном управљао мишем. Посматрао сам га крајем ока. У једном моменту престао је да куца и почео да тоне у дубоке мисли. Рука је кренула ка бради а прст се зарио у ноздрву носа. Инстинктом древних копача злата, прст се неуморно кретао по ноздрви. Изненада се трзнуо, напустио дубоке мисли и наставио нервозно да уноси податке. Израз блажености на његовом лицу заменила је гримаса одлучног човека решеног да тога дана заврши свој посао.

О штетности чепркања у носу

Овај инстинктивни ритуал копања носа колеге подсетио ме је на обавезно дечије чеврљање у носу. Помислих у себи: како би се само радовали његови прсти да има велики нос, попут носева на винчаским фигурама? Тада би пројекат, на коме је радио без сумње, био урађен перфектно. Феномен вечитог истраживања носа, је испитиван од стране „специјалиста“ из разних области. Вршена су социолошка и медицинска истраживања, рађене анкете и додељене Шнобеловске награде (пародија на Нобелову). На церемонији организованој поводом доделе награде, индијски истраживач Андраде је рекао да неки људи гурају нос у туђе послове, а он гура свој посао у туђи нос. Штетност ове навике није једнозначно доказана. Медицина се упорно труди да нас убеди да је ова навика нехигијенска, те сматрају да је она знак који указује на одступање од нормалног функционисања организма. Социолози наводе да постоје чак два случаја где је пробијена средња опна носа при чеврљању. Међутим, постоје и тврдње да је овај механизам код људи користан у већини случајева.

Тако је у енглеској новини Сандеј Тајмс, био опубликован чланак у коме се тврди да је чепркање по носу корисно, јер та процедура стимулише функционисање мозга. Наводи се да је слизаста опна носа повезана са осталим опнама у организму те се активацијом носних рецептора могу активирати различити системи у организму. Чепркање у носу може помоћи да се брже прележи прехлада. Аустријски доктор Фридрих Бишингер, специјалиста за плућне болести, утврдио је да су они који чепркају по носу срећни и здрави људи. Наравно, овде се не разматрају екстремни случајеви злоупотребе ове навике, који се јављају у занемарљиво малом проценту.

Коме смета наш нос?

Вратимо се у период винчаске културе. На фигуринама, које су се налазиле готово у свакој кући, видимо изразите носеве који доминирају над размерама осталих делова. Очигледно је да су се праисторијске културе дичиле носом. Нос је још у тим давним временима настанка и развоја прве цивилизације био одлика поноса и среће. Њиме су се поНОСили и издвајали га приликом извођења обреда. Касније су, да би дочарали приче из ритуала надевали маске које су величале носеве. Из Илијаде нам је позната и Агамемнонова златна маска. Склон сам мишљењу да је различитост носева код различитих народа произашла услед ношења различитих обредних маски. У винчаској култури је њихова разноврстност облика морала бити мања. Отуда и речи НОСити, уНОСити, поНОСити, приНОСити и тд, које су се укорениле у нашем језику као наследство из давне праисторијске прошлости. У Јужном делу Балкана у дугом временском периоду, било је популарно истицати се носом. Реч МиНОС формирала се услед исказивања гордости тог народа. Касније су писци написали да је оснивач минојске културе био вођа Мино, те да је по њему добила назив. Међутим, ова тврдња је као када би рекли да је некадашња држава Југославија добила назив по оснивачу Југославу.

Украјинци за нос кажу „НИС“, што је вероватно један од најдревнијих назива. Весели грчки бог ДиоНИС у значењу на данашњем србском „део носа“ био бог вина, весеља и позоришних представа. И наша генерација је имала свога Диониса. То је легендарни музичар, забављач и хумориста Јова Радованивић, кога слободно можемо назвати носоњом. Не постоји истраживање које оповргава чињеницу о томе да су носоње срећни људи.

Поломљени носеви.

Историјске околности су се тако сложиле да је после падања у робство под римљанима нос почео да смета окупатору. Ову тврдњу подкрепљује огромна количина оригиналних фигура и статуа из антике са поломљеним носевима. Треба напоменути да су изложене античке фигуре у музејима обично реплике оригиналних, те да се оригинали могу купити за огромне новце на сајту ватиканског музеја. При посети тог музеја прво што ми је пало у очи је да су у 90% случајева фигуре биле са поломљеним носевима. На пар фигура са постојећим носевима видело се да су они лепљени, што није био случај са осталим екстремитетима. Дошао сам до закључка да су носеви некоме сметали и били намерно поломљени. Исти случај се десио и са каменом египатском Сфингом. Једна од верзија је да је нос ђулетом из топа погодила наполеонова војска, ненамерно. Међутим, математичар ће вам израчунати да је вероватноћа поготка носа, без оштећења главе равна добитку на лутрији. Друга верзија везана за огромни камени сфингин нос је да је он ручно био удаљен. Због огромних размера камене фигуре, таква операција морала је укључивати најмање стотинак људи у периоду од годину дана. Неумитно се поставља питање, ко је био наручиоц ових радова? Коме су сметали носеви?

Ступањем хришћанства као главне религије на позорницу Римске Империје, симбол носа почиње да се изврће руглу. На фрескама се носеви светаца показују неупадљиво. По правилу су једнаки, танки и спуштени дуж лица. На постављено питање црквеним зналцима о носу, добио сам одговор да је тај стил цртања носа прописан школом иконографије. Зар је могуће да су сви свеци имали једнаке носеве? Нигде се на фрескама не може видети крупан уздигнут нос. Грбати и кукасти носеви су почели да се користе у дочаравању бабарога, злих и подлих људи. Нажалост, и данас децу учимо томе. Овај феномен се може посматрати и као метафора, да се спусте носеви попут светаца и не завлаче у туђе послове, већ буду покорни и послушни. Наш народ се никада није одликовао бескомпромисним клањањем на коленима, са носом до пода, као што је то својствено неким народима. Обично само кивну главом док се крсте, што је некако приличније овом народу крупног горштачког тела и висине. Чак су и мухамеданци у Босни задржали ову особину, те се најчешће не моле по пет пута дневно, као неке њихове азијске колеге по вери .

Ко је писао о феномену носа (а не презива се Носов)?

Мало је познато да је о значају носа Никола Тесла одржао предавање, 3. децембра 1875. године. У првој реченици Тесла се обраћа колегама, те каже: „Драге колеге, шта бисмо знали о свијету без носева? Увјеравам вас да не бисмо знали ништа“.

Николај Гогољ је 1835 год. написао приповетку са називом „Нос“. Дело је објавено први пут у издавачком листу Пушкина и претрпело је велике критике. Гогољ је био позван на испитивања поводом свог писања. Било му је припрећено егзилом па је у свему томе дошло и до одређених измена у делу, јер Гогољ није хтео да се одрекне њега у потпуности. Приповетка је написана у футуристичком стилу, истовремено и комична и трагична и тешка за схватање. Реч је о носу који се откинуо од лица угледног поносног мајора. Обучен у мундирско одело са капом на глави нос одлази у црквени сабор на молитву. Сви пролазници препознају горди нос Мајора Коваљова. На крају све стаје на своје место, па тако се и нос после дужег премишљања вратио свом газди. Јасно је да писци у то време нису отворено смели писати о феномену носа. Но народ и данас у правом смислу, не схвата дубину Гогољевих мисли.

Италијански писац и новинар Карло Калоди као да одрађује заказ ватиканских језуита. Он 1883. год. издаје бајке са догодовштинама дрвене лутке Пинокија. (итал. Le avventure di Pinocchio. Storia d’un burattino). Током 20 века, популарност ове дрвене лутке се шири (не само од себе), па о њој пишу и дечији часописи а телевизија радо приказује њене догодовштине. Тада се укорењује фраза којом се до данашњег дана плаше деца. Да ће им порасти нос, ако буду лагали. Очигледно је да се иза ове поруке крије миленијумски патолошки страх од поНОСних људи, да се којим случајем не би присетили свог поноса.

Данас „поносни“ људи углавном не схватају шта се дешава око њих. Разлоге проналазе у баналним стварима, ванземаљцима, митским бићима, ђаволима, сотонама, антихристима, издајицама, суседима и слично. Истини разлог је око нас у чињеници да се народ никада није у потпуности ослободио. Невидљиве нити из римљанског периода, одавно уткане, још увек су чврсте. Оне се стално обнављају, само под другим условима и коришћењем других метода. Да би схватили ту структуру, морамо бити одговорнији према себи и образованији него што смо данас. Такође је потребно одбацити устаљена размишљања и заблуде и односити се критички ка догађајима из прошлости. Као ваздух, потребна нам је слобода и мир барем неколико десетина година и схватићемо ко смо. Праву слободу овај народ није имао вековима уназад. Изгубивши је са долазком османлија постали смо изложени снажним манипулацијама, уценама па и ратовима. Да се случајно не би досетили… 

Моје је мишљење да постоји само једна константа: Србски Народ !! Све остало је променљива величина. 

Управо је и колега завршио са чачкањем носа. Упита ме да ли ми смета? Не Драгане, не смета ми!-  одговарих уз осмех. Него, да ли си некада видео Кинезе, Црнце или Индијанце да чачкају нос? Да ли је тај урођени обичај привилегија индоевропљана?- узвратих питањем.

Источник: фотозона санкт петербург на сайте weddingzona.ru

Оставите коментар