Јарило- васкршња хипотеза

Србски пантеон богова (као и словенски), је један од најстаријих пантеона, који на жалост још увек није довољно проучен. Знање и култура углавном су преношени усменим путем са колена на колено, али и симболима који су урезивани на многим местима. Постепено, са освајањима балканског простора од стране египћана и персијанаца, а касније грка и римљана, почиње деградација културе балканских народа и мешање са египатском културом, која се стотинама година развијала самостално. Данас, при анализи старословенских божанстава, тако и Јарила, начелно значење наслућује се само у траговима стихова народних песама, митовима, ритуалима, топонимима али и симболима народа који су много раније већ били подвргнути утицају од стране више поменутих култура и религија.   

Персонификација Јарила после његовог стапања са Светим Ђорђем и Херовитом

Опште прихваћена теза је за настанак речи Јарило из корена јар, што се повезује са словенским речима „светли“ или „јарки“. Он је у постојећој класификацији божанства,  сврстан у соларна. Међутим, управо би требало бити обратно, описне речи су настале управо из особина и карактера бога Јарила. Јарило представља персонификацију једног из летњих празника у словенском народном календару. Његово име везује се са представом о пролећној сили, благодетности и плодности (на украјинском јар – пролеће).

Руски истраживач П. Древљански описивао је изглед Јарила као човека или девојку на белом коњу и у белој мантији. Ако је Јарила представљао младић, онда је он често био наг и са венцем на глави. Тамо куда се упућивао овај персонаж клицало се „Биће добра берба”! Ономе на кога он погледа, срце ће му изгорети од љубави. Део истраживача сматрао је већи део података П. Древљанског фалсификацијом. Други део сматрао је истинитим и користио је информацију овог истраживача у својим реконструкцијама.

Ко је Јарило ?

Јарило, као прасловенско божанство, je својом снагом и благородношћу створио на земљи природне услове за живот. Својим рилом прорио је канале у земљиној кори којима су потекле реке, ископао котлине које су после обилних киша запуњене водом и тако створио језера. Са друге стране плодна поља и валове, обезбедивши услове да се човек спусти са гора (валова) и започне нови живот и бављење земљорадњом. У периодима потопа, валови су служили као места спасења. Јарило може имати рогове или кљове од којих су направљена прва рала а међу роговима он својом појавом доноси сунце, као услов за рађање природе, растиња и благородног живота на земљи. Са појавом Јарила, васкрсава и буди се природа после зиме, што се поистовећивало са некада давно васкрвшим народом после великог потопа од кога се неколико месеци раније спасао на валима. Дуго времена је сећање на потоп и накнадно васкрснуће била та одскочна културна даска која је помагала развоју и ширењу цивилизације.

Комбинацијом личних заменица са именицом рило (рало) добијамо:

ЈА РИЛО —–    Бог створитељ природе (ЈА)

ТИ РИЛО—–   име Ћирило или Кирило

ОН РИЛО —–  Орило , се као песма

МИ РИЛО —-  Мири свет

ВИ РИЛО —– Извирује

ОНИ РИЛО —-Нири у води или занирује главу у земљу

Планина Рило

  С намером схватања представе првобитног народа о богу Јарилу,

Планина Рила

потребно је отићи до суседне нам Бугарске где постоји необични планински масив под називом Рило. Међу изритим коритима смештено је 7 језера. Ту извире и неколико река као што су Рила, Марица, Искар. Највиши врх у овом планинском масиву и на целом Балкану назива се Мусала са висином 2925м. Налази се у источном делу планине Рила, у близини спортског центра Боровец. Сматра се да значење речи проистиче од арапског “мусалла” – место близу бога. Овде се треба присетити и наших старих и помало заборављених придева: мусави, алави, рилави…. Очигледно је да су људи у далекој праисторији поистовећивали конфигурацију рељефа са обликом и формама на главама човека и животиња. 

Врх Мусала

На врховима планина, често можемо видети разрушено камење, као остатке древних порушених објеката. Обично, црква подиже светиње поред таквих и сличних места.

На северу горног масива на виини 1157м над нивоом мора саграђен је мушки манастир под називом Светог Ивана Риљског. Тврди се да је основан у 10-ом веку. Од 1983год. из неких разлога нама мало познатих, укључен је у списак светског наслеђа Унеско.

Ако се позовемо на историјске изворе многих историчара који су ширење народа подразумевали из долине Дунава и са Балкана у северне делове Европе, после исушивања мочвара, онда би морали на северу пронаћи остатке културе балканског народа.

Град Риљск

У курској области данашње Русије налазимо град Риљск. Историчари претпостављају да је назив овог града настало од назива реке Рила, која протиче северним делом града. Древност назива потврђује се и древним документима из 12 до 15 века. За реку се каже да је добила назив од старословенске речи рити (копати). Недалеко од града постоји манастир Риљск за који се тврди да су га основали бугарски монаси, бежећи од притисака ондашње Византије. Манастир Риљск има своју причу о дугој сарадњи са бугарским манастиром која датара још од периода Ивана Грозног. Међутим, свеобухватан опис настанка имена града може се наћи у тексту под називом:

„Три легенде о Риљску“ 

Прва верзија је везана за цркву и долазак бугарских монаха у

Званичан грб града Риљска

Русију. Она је мање интересантна са стране науке, и не заслужује пажњу у нашој теми. Друга верзија говори да је покрај данашњег града некада било крупно стециште поштовалаца славенског бога Јарила. У почетку се град називао Јарилск. Светилиште Јарилу се налазило на узвишењу (валу), чији је назив данас известан као “Гора Ивана Риљског”. 

Трећа легенда настанка имена говори да је од назива реке Рило. Она је названа на следећи начин: дивља свиња са прасићима, копајући себи склониште разрила је извор из кога је потекла река. Свиња је даље пошла ка граду Севск, утабајући за собом равну стазу која је добила данашњи назив „Свињски пут“. По свему судећи, под утицајем ове легенде на грбу града приказана је вепрова глава са отвореном чељусти на златној основи.

Вепрова глава

Симбол вепрове главе објашњава се симболом благородног лова, који је у давним временима био популаран у европским земљама. Грб Риљска утврђен је императором Александром 3-им, 21 јуна 1893 год., мада се цртежи вепрове главе налазе и у ранијем периоду.

Постоји у Русији и град Нориљск који се налази у Краснојарском крају источно од реке Јенисеј.  Овај град један од највећих рударских градова у Русији, где су се одувек копале руде бакра магнезијума и друге руде.

У песми бугарских Помака које је записао Стефан Верковић, познато је да се Јарило обрачунава уз помоћ буздована са „Суром Ламијом“. Овде је у питању персонификација, а после обрачуна почињу да теку три реке: прва је река пшенице, друга зеленог вина а трећа из свежег млека. Овим се истичу особине плодородности благодетног Јарила.

Може се пронаћи много примера где се божанство Јарило повезује са настанком река, језера и осталих природних благодети.

Симболи и знамења Трибала

Грб Трибалије

Вратимо се на Балкан, у време пре римских освајања. На просторима данашње Западне Бугарске и Србије налазио се народ Трибали (изворно Тривали). После вишедеценијске борбе са Римљанима овај простор је потпао под римску управу. Велики део Трибала је изгинуо, део је прихватио римску власт а део се иселио са оне стране Дунава. Они који су се селили су сеобама дошли до Русије где где су основали град Риљск, а потом и Нориљск (Нови Риљск). У данашњем украјинском језику, задржала се реч „тривали“, са значењем најстарији (древни), што се мора узети у обзир заједно са многим познатим писаним исказима из средњег века о величини и древности овог народа !!!

У Грбовницима из средњег века сачуван је грб Трибалије (Тривалије) који је представљао вепрову главу рањену стрелом. Он се преписивао србском царевима и краљевинама из средњевековног периода. Очигледно из периода пре династије Немањића. И после династије Немањића грбови са главом вепра, се појављују у многим грбовницима закључно са грбом Карађорђеве Србије (1804-1813).   

Ови симболи су још једна потврда о величини, снази и древности наших предака Трибала. Они су кроз особине вепра персонификовали словенско божанство Јарила. Под натиском египатско-грчке културе, а потом и римљана, овај народ се у дужем временском периоду исељавао на просторе данашње Украјине и Русије. Са собом је носио изворну културу са Балкана.

Да ли је уопште било досељавања Словена на просторе Балкана у 7-ом веку, као што се пропагира нормадском историјском школом?  На основу горе наведеног, може се закључити да су Трибали, преци данашњих Срба, били један од народа претеча Словена.  

Оставите коментар